Golija – Beg u prirodu

Da nam se nije desio ovaj naopaki virus sada ne bih pisala ove redove jer ne bih videla ove prirodne lepote planine Golije, već bih brčkala noge u nekom tirkiznom moru i šetala nekim isto tako prelepim i bajkovitim mestima koja volim i kojim sam se mnogo radovala. Rezervisan termin otkazali smo na vreme, na svu sreću, tako da sada nemamo stres kao većina onih upornih koji su pošto- poto pohitali prema Grčkoj. Mislim da se zaista i te kako može živeti i preživeti jedna godina bez mora, ali dobro, svako radi onako kako smatra da je najbolje.

Golija kao do sada neviđena planina od strane naših malenkosti prevagnula od nekih nama interesantnih opcija. Nismo bili pa hajde da je vidimo a čuli smo da je priroda prelepa i skoro netaknuta.

Mislim da smo imali mnogo sreće što se odabira smeštaja tiče jer kao što znate u ekspanziji je ponuda etno smeštaja, a treba napraviti dobar izbor. Moram da priznam da sam se prvi put u životu u ovom smeštaju osećala kao kod svoje kuće, a zašto pokušaću da vam objasnim i dočaram sledećim pasusima. Nadam se…

Posle par sati putovanja kroz lepe i do tada nepoznate predele stižemo kod naših domaćina u seosko domaćinstvo Koturović. Vijugav put, tucanik na putu i prva poruka na stablu su prvi kontakt sa našim domaćinima. Ono što me oduševljava kod ljudi je svakako kreativnost a ovde je ima na pretek.

Ova prva poruka na stablu kod prve krivine a na blagoj uzvišici do same kuće je mogla biti samo kliše ali nije, jer srdačna dobrodošlica i ljubaznost domaćina za sve vreme našeg boravka je dokazala suprotno. Na kapiji takođe pozdrav gostima i na okupu cela nasmejana porodica koja nas dočekuje sa obaveznim posluženjem, slatkim od šljiva, izvorskom vodom i domaćom rakijom. I to može da bude režirano kurtoazije i tradicije  radi, ali u ovom slučaju je iskreno, onako od srca…to se jednostavno oseti.

Apartman na spratu uređen sa stilom, sa velikom dozom ljubavi i  kreativnosti, dobrim spojem tradicije i elementima koji zadovoljavaju potrebe savremene porodice. Mladi domaćini su bili kreatori ali i graditelji i njima sve pohvale za izgled i funkcionalnost, kao i higijenu samog apartmana.

Interesantan detalj na terasi za goste je stočić koji je zapravo nastao od nekada korišćenog malog bureta. Preslatko i originalno, nastalo uz malo mašte, slažete se.

Celo dvorište je u cveću, što me dodatno oduševilo. Poseban detalj su stara, nekada korišćena drvena kola, koja su sada velika žardinjera za cveće. Na terasama i svuda oko kuće cveće, psi, mace, a oko kuće prelepa uzvišenja u svim nijansama zelene boje…

Kada sam već spomenula cveće ne mogu da ne spomenem poljsko cveće koga ima u izobilju. Nisam prvi put na selu ali ovoliko vrsta poljskog cveća na jednom mestu nikada pre nisam videla. Tako je nastao jednog dana i ovaj prelepi buket a na fotografijama možete videti dobar deo cveća sa obližnjih livada. Među cvećem i lekovitim biljem, neke sam prepoznala (kantarion, hajdučka trava, nana i bokvica) naziru se svuda okolo uz staze šumske jagode i po neka pečurka. Cvrkut raznih ptičica nas je pratio sve vreme šetnje, kao da su se takmičile međusobno koja će biti glasnija i zadobiti više naše pažnje. Čak i noću kada sve utihne i priroda utone u san čula bi se neka, tek da malo prekine tišinu, da nas podseti na to gde smo.

Na proplanku iznad kuće i dvorišta naših domaćina nalazi se velika ljuljaška pre bih rekla zanimacija za veliku decu. Pohvala za ovu ideju i realizaciju jer verujem da nije bilo lako postaviti sve a da pri tom bude jako bezbedno. Naravno da smo se ljuljali podsećajući se klinačkih dana, iako je ova zanimacija postavljena iznad nizbrdice (provalije) i u prvi mah deluje zatrašujuće ali nije toliko strašno kao što izgleda.

Koristili smo svaki trenutak za šetnju naravno kada je vreme to dozvoljavalo jer ovde na skoro hiljadu metara nadmorske visine se nekako brzo smenjivalo vreme, od par sati vreline vrlo brzo su se navlačili oblaci i donosili sa sobom obilne padavine i zahlađenje za nekoliko stepeni. A vazduh posle tih kiša neopisivo čist i opojan, prosto mami da budete napolju.

Porukica mnogo, praktično su smernice na stazama za šetnju.

A naši domaćini kako nas vide da dolazimo iz šetnje tako pozivaju na kafu,  slako od šumskih jagoda, rakijicu ili domaći sok od zove, koji je pravila Marija i od koje smo dobili sok da imamo osveženje za vreme boravka kod njih. I ja sam pravila sok od zove ali ovaj je neuporedivo lepši, priznajem, ipak je priroda i sama visina mesta taj cvet zove učinila aromatičnijim.

E sada ono o čemu uvek sa oduševljenjem pišem i prenosim svoje utiske sa uživanjem, podjednako velikim uvek, a to je priča o hrani. Po samom našem dolasku objasnila sam našoj domaćici Andrijani da ne jedem hranu sa glutenom i laktozom i verujte mi da se svojski trudila da nam sprema takve obroke, čak smo zajedno jednog dana pravile meni hleb. Ja sam napravila testo a Andrijana je hleb ispekla u smederevcu. Jednog dana je skuvala pirinač i dala mi da dodam svoje pirinčano mleko i dovršim sutlijaš. Zbog takvih gestova, mnogo razumevanja i predusretljivosti sam s početka pisanja i napomenula da sam se ovde osećala kao kod kuće. Znate kada nemate osećaj da ste u apartmanu negde kod nekih ljudi, već da ste kod rodbine. To je dragoceno iskustvo. Jedino mi je jako bilo žao što sam izbegavala domaći sir i kajmak, ali šta da se radi. Hrana je zaista preukusna i domaća, skoro sve je proizvod naših domaćina.

Морам да spomenem da smo željno isčekivali da na svet dođe tih dana tele, jer jedna od krava je bila steona. Čula sam da se to desilo sutradan po našem odlasku i baš mi je žao što sam propustila dolazak na svet male kravice. Jedno veče smo prisustvovali muži krava, i umesto klasične muže, videli smo da se to ovde radi uz pomoć muzilica, što je dobro i olakšava posao ženama na selu.

Dnevno smo prelazili mnogo kilometara i uživali svake sekunde u prelepim predelima i ovoj zaista neopisivo lepoj prirodi. Odmor za oči, mozak i dušu… Od domaćina smo takođe dobili savet da ne zalazimo duboko u šume jer ima divljih životinja , medveda, vukova, lisica i ko zna još čega tako da smo bili poslušni jednostavno iz straha.

Dvorište porodice Koturović ima puno domaćih životinja tako da mislim da je idealno mesto za odmor porodica iz grada kako bi deca mogla da vide i druže se sa njima.

Plan nam je bio da obiđemo dosta manastira kojima obiluje okolina ovog mesta, ali zbog velikih kiša i poplava i odrona tih dana pre našeg dolaska to jednostavno nije bilo moguće jer su putevi bili neprohodni. Uspeli smo ipak na kraju da obiđemo manastire Pridvorica i Studenica.

Prvi put smo doživeli da nam neko priđe u manastiru i kaže da ukoliko imamo neko pitanje može da nam odgovori i ispriča nešto više o samom manastiru. Bila sam u pozitvnom šoku. Mladić je bio ljubazan i ispričao nam sve od nastanka manastira, preko njegovog rušenja pa dve obnove, do detalja o restauraciji samih fresaka. Tako da smo zapamtili da one  freske koje su obnovljene u 13.veku imaju zlatna slova i natpise a one freske koje su rekonstruisane kasnije u 16.veku imaju bela slova. Mnogi su pokušavali da ovu srpsku znamenitost satru ali im nije pošlo za rukom.

Mogla bih još mnogo da pišem o našem kratkom odmoru na planini Goliji, ali smatram da svako to treba da doživi na svoj način. Možda ja samo preterujem jer baš u svemu vidim lepotu, a ovde je puno takvih lepota. Još jedna pohvala za naše domaćine jer znate umetnost je živeti u skladu sa prirodom. Živeti i raditi u prirodi i drugome prezentovati istu na najbolji način. Mislim da većina to ne može. Od prirode uzimati i davati samo najbolje vredno je divljenja. Ljudi koji vole prirodu i misle na životinje praveći male kućice hranilice i kačeći na stabla okolo zaista zaslužuju ovoliko reči pohvala.

Mi smo pronašli našu oazu, mesto koje nas je oduševilo u svakom pogledu. Možda se uskoro vidimo ako situacija dozvoli. Jedva čekam na sledeći beg u prirodu.

Текст преузет са сајта: https://mirinizalogajcici.com/2020/07/08/golija-beg-u-prirodu/